SLAVEN BILIĆ SA ČETIRI GODINE PRESTAO DA GOVORI! Šokantna priča Hrvata: Očajni roditelji vodili ga i u Beograd na VMA, a problem traje i danas!
Dodajte Kurir u vaš Google izbor- Slaven Bilić je kao četvorogodišnjak iznenada prestao da govori, a roditelji su pomoć tražili i na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu.
- Kasnije je otkrio da i dalje muca, naročito pod pritiskom, ali je uz pomoć logopeda naučio da to dobro kontroliše.
- Danas otvoreno govori o svom iskustvu i poručuje deci da mucanje ne treba da ih spreči da ostvare svoje snove.
Slaven Bilić danas bez problema govori pred kamerama, novinarima i hiljadama ljudi, a malo ko zna kroz šta je prolazio kao dečak.
Kada je imao samo četiri godine, jednog jutra se probudio i – nije mogao da govori. Roditelji su bili očajni, a potraga za odgovorom odvela ih je čak do Vojnomedicinske akademije u Beogradu.
Za njegove roditelje usledili su dani neizvesnosti. Nije bilo jasnog objašnjenja zbog čega je njihov četvorogodišnji sin iznenada prestao da govori, pa su pomoć potražili kod različitih stručnjaka.
U priči o njegovom detinjstvu pominju se pedagozi i logopedi, ali i odlazak u Beograd, gde je Bilić pregledan na Vojnomedicinskoj akademiji. Upravo tada počela je njegova dugogodišnja borba sa mucanjem, koje će kasnije naročito dolaziti do izražaja u stresnim situacijama.
Jednog jutra sve se promenilo
Kako je pisao "Jutarnji", mucanje je u početku bilo toliko izraženo da je Biliću bilo veoma teško da izgovori gotovo bilo šta.
Roditelji nisu znali šta je uzrok, a stručnjaci su pokušavali da pronađu objašnjenje. Jedno od tadašnjih objašnjenja bilo je da se njegov mozak razvijao brže nego što je govor mogao da prati.
Vremenom se stanje popravljalo, ali problem nije potpuno nestao.
Naprotiv.
Bilić je kasnije otkrio da se mucanje kod njega naročito pojavljivalo kada bi bio pod pritiskom.
"Ja i danas mucam"
Godinama kasnije, Bilić je otvoreno govorio o onome što je dugo bilo deo njegovog života.
Na premijeri filma "Kraljev govor" 2011. godine, hrvatski selektor bez ustezanja je priznao da problem nikada nije potpuno nestao.
"Ja nisam mucao, ja još uvijek mucam, samo to jako dobro kontrolišem", rekao je tada Bilić.
Objasnio je i da je njegov specifičan oblik mucanja najviše dolazio do izražaja kada bi bio pod pritiskom - u školi, pred velikim brojem ljudi, ali i kasnije tokom televizijskih emisija uživo.
Dakle, čovek koji je kasnije postao jedan od najprepoznatljivijih glasova hrvatskog fudbala zapravo je odrastao sa strahom da će mu upravo govor predstavljati prepreku.
Nije bilo lako: "Rugali su mi se"
Bilić je govorio i o tome kako je problem izgledao iz ugla deteta.
U vreme njegovog odrastanja, mucanje je bilo mnogo veći tabu nego danas, a Bilić je otvoreno priznao da su mu se ljudi rugali. Zbog toga je kao dečak ponekad izbegavao situacije u kojima je morao da govori pred drugima.
Kasnije je upravo zbog sopstvenog iskustva počeo da govori javno o problemu i da pruža podršku deci koja se suočavaju sa sličnim teškoćama.
Njegova poruka bila je jasna: mucanje ne znači da čovek ne može da ostvari svoje snove.
Pomogao mu je i logoped iz Varaždina
Bilić nije sve prepustio vremenu.
U njegovom slučaju važnu ulogu imao je varaždinski logoped Darko Novosel, koji mu je pomogao da nauči da kontroliše mucanje toliko dobro da se ono u javnosti gotovo i ne primećuje.
Bilić je, međutim, naglašavao da nije postojao jedan čarobni tretman koji je preko noći rešio problem.
Kako je sam objasnio, sve se slagalo postepeno. Posebno je govorio o tome da je pritisak s vremenom postajao manji i da je naučio da kontroliše ono što mu se dešava kada je pod stresom.
Nekada nije mogao da govori, danas ga slušaju milioni
I tu je možda najveći paradoks Bilićeve priče.
Dečak koji je nekada imao problem da izgovori reči kasnije je postao fudbaler, trener, selektor hrvatske reprezentacije i televizijski voditelj, čovek koji bez problema govori pred punim stadionima i milionskom publikom.
Hrvatski mediji su upravo zato često isticali njegovu priču kao primer da govorna mana ne mora da odredi nečiji život.
Bilić je u više navrata učestvovao i na događajima posvećenim podizanju svesti o mucanju. Na jednom takvom događaju u Splitu poručio je da se i danas bori sa mucanjem.
"Ja sam se borio, odnosno još uvijek se borim s mucanjem", rekao je tada, uz poruku deci da problem ne treba da ih spreči da ostvare ono što žele.
Njegova "mana" postala je njegova snaga
Bilićeva priča tako ima potpuno neočekivan kraj.
Ono što je počelo kao neobjašnjiv problem četvorogodišnjeg deteta, zbog kojeg su roditelji tražili pomoć od Splita do Beograda, danas je deo životne priče čoveka koji je decenijama radio pred kamerama i govorio pred ogromnom publikom.
I možda upravo zato Bilić o mucanju govori otvorenije od mnogih drugih.
Ne krije ga.
Ne predstavlja ga kao nešto što ga je zaustavilo.
Naprotiv - naučio je da živi sa njim, da ga kontroliše i da ga ne dozvoli da mu određuje granice.
Od dečaka koji se jednog jutra probudio bez glasa do čoveka čiji glas danas prepoznaje cela fudbalska Evropa.
Bilićeva najveća pobeda možda nije bila na fudbalskom terenu - već ona koju je izvojevao mnogo pre nego što je postao profesionalni fudbaler.